Šta znači biti “popularan”? Nositi skupu odeću, biti druželjubiv ili možda biti dobar u nečemu? Ili naprotiv, biti siledžija, grubijan?
Nikola, Maša, Marija i Gala su učenici srednjih i osnovnih škola Smedereva koje želim da vam predstavim i otkrijem zašto su oni postali kul face u mojim očima.

Marija Stanković, učenica drugog razreda Ekonomsko-trgovinske škole ima 16 godina i trenira karate.Kao mala oprobala se u odbojci, ali je taj sport nije privukao i nije se pronašla u njemu.
„Karate sam počela da treniram rekreativno zbog svog zdravlja. Vremenom sam shvatila da je to nešto što volim da radim i trudila sam se da u tome budem što bolja. Usledila su razna takmičenja sa kojih trenutno imam oko 20 nagrada. Tačan broj ne znam, mada verujem da će ih biti još. Rituale pred takmičenje nemam. Verujem u sebe i gledam da dam svoj maksimum.
Idol mi je Stanislav Horun, vlasnik evropskih i svetskih medalja, i cilj mi je da postanem majstor i položim za crni pojas.“

Nikola Jovanović, učenik drugog razreda Tehničke škole, je za 9 godina treniranja, postao odličan karatista. „Karate treniram zbog sebe i zdravlja, a i zato što ovaj sport volim. Trening me opušta i osećam se bolje. Pre sam trenirao džudo, ali se u njemu nisam pronašao. Pred takmičenje poslušam par pesama, a brojanica mi donosi sreću. Pratim dosta sportista, ali nemam nekog posebnog koga volim i na koga se ugledam. Imam oko 60 medalja i 5 trofeja i trudim se da ih bude još više. Sebe ne vidim kao profesionalnog karatistu, ali ću nastaviti da se trudim i da treniram ovaj sport.“

Gala Mladenović, učenica drugog razreda Gimnazije, odbojku trenira da bi svoje vreme ispunila još nečim pored škole. „Odbojka me je uvek privlačila. Iako sam trenirala i gimnastiku, opredelila sam se za odbojku. Za 5 godina treniranja odbojke imam oko 20 medalja i 4 klubskih pehara. U budućnosti sebe vidim kao uspešnu sportistkinju, baš kao i Tijanu Bošković. Ulažem koliko mogu vremena u to da postanem ono što želim tako da se nadam da se bližim svom cilju.“

Darko Antić, šesnaestogodišnjak iz Tehničke škole, fudbal trenira jer mu treninzi prijaju i oseća se zdravije. „Treniram nekih 7 godina. Sa takmičenjima je naš lokalni klub počeo tek pre 2 godine, tako da za sad imam samo 5 medalja i 1 pehar za najboljeg golmana. Rukomet sam trenirao oko godinu dana, ali sam ipak nastavio sa fudbalom. U budućnosti sebe vidim kao uspešnog, profesionalnog sportistu u nekim od najvećih sportskih klubova. Uzor su mi ljudi koji su ni od čega postali nešto, samo zato što su verovali da mogu. Cilj mi je da, pre svega, budem dobar čovek, ostalo je manje važno i to kasnije dolazi spontano.“

Maša Morača, učenica Tehničke škole, ostvarila se kao odlična odbojkašica koja sebe za 10 godina vidi kao reprezentativku Srbije. „Odbojku treniram zato što je volim. Trenirala sam i atletiku koja mi je takođe dobro išla, ali sam ljubav ipak pronašla u odbojci. Za ovih 8 godina treniranja imam 6 medalja i uvek igram u prvom timu svog kluba. Cilj mi je da završim odbojkaški koledž u Americi i ostvarim se kao prava odbojkašica.“

Veslanje je jedan od najrazvijenijih sportova u našem gradu, dostupan je baš zbog toga što je Smederevo na obali divne reke Dunav. predstavljam vam Taru Lazić, petnaestogodišnjakinja iz Smedereva, oprobala se u raznim sportovima: fudbalu, odbojci, rukometu i streljaštvu; pored svih ovih sportova, sebe je pronašla u veslanju.
„Veslanje sam trenirala samo 2 godine i za to kratko vreme sam osvojila 4 medalje i treće mesto na kupu Srbije. Za 10 godina sebe vidim u Americi u njihovom klubu i kao odličnog veslača kakav je i sam moj trener. Pošto sam na kratkoj pauzi imam jaku želju da se vratim na veslanje i ponovo budem najbolja i nadam se da ću sve moje želje ostvariti.“

Zašto su oni kul? Zato što oni sve stižu. Ne kukaju, ne “smaraju se”, druželjubivi su i odlični su učenici. Uspeli su sa samo 16 godina, da žive svoj san, da imaju cilj, dišu punim plućima, fokusiraju se na bitne stvari i pomeraju svoje granice.
Ovi sportisti, stvarno su kul.
Znaš li ti nekog stvarno “KUL”? Javi nam da se i mi upoznamo sa njim.

– Teodora Nurčeski