Na konkursu 6. Beogradsko ogledanje za srednjoškolce Srbije i regiona u organizaciji časopisa Ogledalo, učenik Lazar Mišić III-2 u kategoriji esej osvojio je treće mesto pod mentorstvom profesorke Lidije Ivanović. Čestitamo učeniku i mentoru, a nagrađeni esej možete pročitati u nastavku.

“Ljubav je platno ukrašeno prirodom i izvezeno maštom”, Volter

Moj drug Marko nema oca, umro je dok je on bio beba. Moj drug Marko ima Milana, Milan ima Miloša, a Miloš Acu. Svi oni imaju istu majku – tetka Veru.

Mala, trošna kuća i stara bicikla koja škripi, krcka i šlajfuje dok se vozi,  koju koriste svi oni naizmenično, sva je njihova imovina. Vozio sam tu biciklu. “Uzmi je kad god ti zatreba”, rekli su mi. U kući je vrlo skroman nameštaj – tri kreveta, jedan mali u kuhinji – tetka Verin i dva veća u drugoj sobi, gde svi ostali spavaju. Tvrdi su i neudobni, znam, spavao sam na njima. Ispred kuće je ogromna trešnja, koja je puna cvetova svakog proleća. Od nje ceo kraj miriše i deca iz celog komšiluka dolaze na trešnje. Ta trešnja nije skromnih dimenzija, kao što nije ni tetka Verina bašta. Ne postoji cvet koji se kod tetka Vere ne može naći, a bašta izgleda kao da stotine ruku u njoj radi.

Za svaki veći praznik ja sam njihov gost, već godinama. Tetka Vera ispeče pile, a ja donesem slatkiše i tako se mi družimo. Razmestimo te veće krevete, pa svi zajedno i prilegnemo. Tetka Vera tada ne spava, sedi sama u kuhinji i čeka, možda će nešto da nam zatreba. Starija braća ,obavezno, lepo pokriju i ušuškaju Marka i poljube ga – za laku noć. I tada, počinje naše putovanje. Marko prvi počne da priča kako će kad odraste da nađe posao i da sve što zaradi donese tetka Veri, da se ona više ne muči. Milan ga ponovo lepo ušuška i kaže kako će on da napravi veliku kuću, u kojoj će svako od njih da ima svoju sobu. Onda oni uređuju svoje zamišljene sobe, dodaju im boje, nameštaj i najsavremeniju tehnologiju. Miloš i Aca će kupiti nove bicikle svima i auto kojim će voziti tetka Veru, da više ne ide peške. Ja ćutim, gledam sa koliko žara i vere govore o svojoj drugačijoj budućnosti i verujem im. Verujem da će beskrajna ljubav, koju oni dele među sobom i svima oko sebe, jednom naći načina da savlada sve njihove probleme.

Ujutru svakog od njih čeka posao. Najjači Aca i Miloš će izbaciti ciglu i zemlju iz dvorišta, a Marko i Milan će cepati drva. Ja onda odem kući, obučem radno odelo, uzmem kolica, ašov i lopatu i vratim se kod njih. Oni znaju da ću ja doći, navikli su da zajedno radimo i kod mene i kod njih, ali tetka Vera kao da se uvek iznenadi. Zastane, pogleda me, a onda žurno uđe u kuću, kao da nešto traži. Ja kao gledam u trešnju, ali znam i vidim, ulovio sam joj opet suzu u oku. Zna i ona da smo njeni sinovi i ja pravi i bezuslovni prijatelji.

Tetka Vera nema novca, ali ima srce veliko kao kuća iz koga je sinovima usadila beskrajnu ljubav i zato je najbogatija na svetu. Ja, eto dolazim kod njih da osetim delić te neizmerne ljubavi i da učestvujem u kreiranju neke nove budućnosti koja je za sada još uvek u mašti.